ШЕШИР ПРОФЕСОРА КОСТЕ ВУЈИЋА

Приметили сте ових дана на ТВ-у да се много прича о филму „Шешир професора Косте Вујића“ у режији Здравка Шотре. Ја једва чекам да га одгледам. Препоручујем и вама. И то у биоскопу, не код куће на ДВД-у или кад буде био на телевизији. Лепши је доживљај кад се  филм гледа у биоскопу. Али, пре свега би вам препоручила да прочитате роман Милована Витезовића по коме је снимљена најпре телевизијска драма 1972. године, а сада и овај филм. Ја сам роман прочитала, по први пут, по препоруци најбоље другарице Иване, пред крај 8. разреда. У то време сам била „опчињена“ Миком Аласом и  много тужна јер нећу добити диплому „Михајло Петровић Алас“ из математике (тако се некада звала посебна диплома из математике) јер, иако сам имала треће место на окружном такмичењу из математике, нисам имала све петице на полугодиштима из математике од 1. до 8. разреда.

Потстакнута поновним сусретом са романом и филмом желим да вам нешто више кажем о Михајлу Петровићу – Мики Аласу, првом школованом математичару Краљевине Србије.

 Михајло Петровић (1868.-1943.), у народу познат као Мика Алас, припадао је самом врху српске науке. Био је један од ученика „златне“ генерације Прве београдске гимназије (1878.-1885.) заједно са Јованом Цвијићем, Милорадом Митровићем, Јаковом Продановићем и др, о чему сведоћи и роман „Шешир професора Косте Вујића“. Након тога, своје школовање наставља најпре у Београду а затим и на Сорбони у Француској. 1894. године је завршио студије и стекао степен Docteur és sciences mathematiques (доктор математичких наука).

Петровић је ушао у науку радовима из теорије обичних диференцијалних једначина, да би врло брзо открио своје трајно интересовање, теорију функција, односно математичку анализу као директну последицу рада на једначинама. Стваралаштво Михаила Петровића припада оним појавама наше науке и културе крајем прошлог и првих деценија овог века које су извршиле најдубљи, а можда и одлучујући утицај на математички живот свог времена и на развитак математичких наука код нас. Данас је већ историјски сигурно да је преокрет у математичким наукама у Србији започет појавом Михаила Петровића. Све ово треба објашњавати не само Петровићевом талентованошћу, не само ширином његовог научног дара као писца запажених расправа и посебних монографија, или оригиналношћу његових филозофских и примењених концепција (рачунари, изборни системи, мерење времена, криптографија, разни патенти и др.), већ пре свега и тиме што се у овоме изузетном представнику наше науке тог времена појавио доследни израз негирања постојећих заосталих облика научног живота и рада на Великој школи, Универзитету и Академији. Супротно својим претходницима у математици Србије, Петровић од првих дана интензивно ради у науци и заступа став да универзитетска настава може достизати своје врхове само преко науке. Без добре школе нема добре науке, и обратно, сматрао је Петровић. У обновљеној Србији Петровићеви претходиници на Лицеју и Великој школи радили су супротно. Два нематематичара, Атанасије Николић и Емилијан Јосимовић, па донекле и Димитрије Нешић, целог радног века састављали су математичке уџбенике. Да је неким случајем Петровић започео рад као његови претходници, пропао би, а развој математичких наука у Србији био би заустављен, вероватно до појаве Јована Карамате, средином двадесетих година. Оснивач је београдске математичке школе.

  • Поред математичких достигнућа, Михајло Петровић је био познат као страствени риболовац. Отуда надимак Алас. Рекордан улов је имао 1912. када је уловио сома од 120 kg.
  • Волео је путовања. Пропутовао је кроз све европске земље и упознао њихове главне градове, а обишао је и северни и јужни пол. Написао путописе „Роман јегуље“, „Кроз поларну област“, „У царству гусара“, …

У већ поменутом филму Здравка Шотре улогу Михајла Петровића игра млади глумац Милош Биковић 🙂